Otac ga je vidio nekoliko puta u gradu, nije se ni javio. I ja sam ga vidjela iz auta. Odmah je prešao na drugu stranu Bračni par Arifa (56) i Mehmed Ogrešević (60) iz BiH proživljavaju pravu porodičnu dramu, a pored toga zdravlje im je ozbiljno narušeno. Za troje djece su se borili svim snagama, ne sluteći da će im sin prirediti veliku bol, i to, kako kažu, bez razloga.
“Mehmed je doživio možda udar prije tri godine, mislim da je od velikog stresa i patnje, i od tada ne može da priča, a pored toga dobio je i epilepsiju. Ne može da govori, a zaboravio je i da čita, i da piše. Ne smijem ga samog ostaviti. Išli smo po bolnicama, ali ne smiju da ga operišu. I ja sam imala dvije operacije, a sad opet moram u bolnicu, a nemam kome da ostavim da pazi muža jer on ništa ne može sam”, potresnim glasom započela je svoju ispovest Arifa za TV Krajina.
Međutim, sin ih ne napustio prije 7 godina, a majka naglašava da ne zna ni gdje je ni šta je, niti zna razlog njegovog odlaska od kuće.
“Nismo se svađali, sve je bilo normalno. Zajedno smo sve radili, a on je samo jednog dana kad sam ja bila u bolnici otišao i od tada mi se nije javio. Prvo vrijeme je živio tu blizu kod moje tetke, kad sam otišla da pitam šta se dešava samo je poručio ako ga tetka izbaci iz kuće više ga neće vidjeti ni ona ni ja, kroz suze priča Arifa.
Ona je iskoristila emisiju da još jednom pozove sina da se vrati svojoj kući.
“Želim mu sve najbolje. Kad bi samo došao da ga vidimo dok smo živi. Ne treba mi ta porodica sa kojom je bio, ta tetka okreće glavu kad me vidi. Mora da postoji neki razlog zašto neće da dođe, trebalo je da dođe da razgovaramo, da vidimo u čemu je problem”, ističe Arifa.
Pored sve muke porodica je u nezavidnoj materijalnoj situaciji.
Nemamo nikakva redovna primanja, Mehmed nema godina za penziju. Snalazimo se, nisam mogla ove godine da zasadim baštu jer su mi ljekari zabranili da kopam. Najteži trenutak bio joj je kada je Mehmed završio u bolnici, tada se nije znalo ni da li će preživjeti.Kada se to desilo sa mužem, poslala sam zeta i prijatelja da jave sinu šta nas je snašlo, tada je rekao da mu nismo potrebni”, kroz suze objašnjava. Ističe da su ga mnogi zvali da se vrati kući, ali još uvijek nisu dobili odgovor i tako već sedam godina.
“Otac ga je vidio nekoliko puta u gradu, nije se ni javio. I ja sam ga vidjela iz auta. Odmah je prešao na drugu stranu. Mislim da nije oženjen. Ja primam svoje dijete u bilo koje vrijeme. Ima svoju kuću. Potreban nam je više nego ikad. Uglavnom kao moralna podrška. Sanjala sam ga mnogo puta, ali nikako da stignem do njega. I muža teško mogu da smirim. Ljudi svašta pričaju, ali komšije znaju šta smo uradili za svoju djecu”, ispričala je Arifa, nadajući se da će im se sin što prije vratiti.