Mladi ljudi i dalje teže da napuste naše prelepe gradove i sela, verujući da je život negde tamo lepši. Preko bare. Godine i nostalgija učine svoje, pa ta želja za svojim jača iz dana u dan, godine u godinu. Kako taj život odmiče, a koreni se polako puštaju u tuđini, javljaju se pitanja, sumnje i neki drugi snovi.

Uspeli ili ne uspeli, šta god to značilo za svakoga od nas, mnogi sanjaju povratak kući, familiji, idealizujući svoju zemlju i ljude koji su ostali da im tu zemlju sačuvaju u vrlo teškim godinama.

Gastarbajterska priča Valentina Matića objavljena u “Politici” privukla je pažnju javnosti, a mi je prenosimo u celosti:

– Kada sam pre nekoliko godina hteo da se vratim, posle više od dvadeset godina života u Holandiji, posetio sam internet stranicu za povratnike. Imao sam sreće, jer sam pronašao priče ljudi sa svih strana sveta koji su se vratili. Iznenadio sam se njihovim brojem, a u sećanju mi je ostao savet jednog od povratnika svima nama koji smo želeli da se vratimo.

Savetovao nam je da nikome u Srbiji ne navodimo razloge našeg povratka i da ne branimo te razloge, jer ćemo time srušiti najveći san ljudi u Srbiji. A taj san je – otići iz nje. Kada nekome srušite dugo sanjani san, vi mu postajete neprijatelj.

Podneo sam zahtev za remigraciju koja je podrazumevala da vratim holandsko državljanstvo i sva ostvarena prava na penziju. U mom slučaju do kraja života dobijao bih petsto evra mesečno.

Dobio sam odobrenje majke moje šestogodišnje kćerke da i ona može da se preseli sa mnom. Sticajem raznih okolnosti i dugova koje sam vukao posle bankrota restorana, nisam ostvario to pravo na remigraciju.

Danas kada razmišljam o tome, shvatam da bih sebe spasao epiteta stranca i emigranta ali da bi tim potezom napravio novog. Taj novi mali emigrant bi bila moja kćerka.

Tog leta dok sam čekao odluku ministarstva za migracije Holandije sedeo sam na terasi restorana „Trač” na Vračaru kada su me prijatelji upoznali sa Saletom Nemcem koji je radio u predstavništvu „Mercedesa” u Beogradu.

Čuvši moju priču i namere ispričao mi je njegovu životnu priču:

– Rođen sam u Švajcarskoj gde su roditelji kao doktori došli iz Jugoslavije. Kada sam imao šesnaest godina preselili smo se u Nirnberg u Nemačku. Tu sam prvi put upoznao veliki broj naših iz Bosne, Hrvatske i Srbije koji su pobegli od rata. Nisam znao naš jezik i svi su me zbog toga zadirkivali. Imao sam šesnaest godina i nisam znao ni jednu reč našeg jezika. Zato sam rešio tada da ga naučim.

Posle nekoliko godina došao sam na odmor u Beograd i posle mesec dana odlučio sam da živim u njemu. Zamisli, tek ukinute sankcije, zemlja u haosu, nemam stan, ni rodbinu u Beogradu, a javljam mojima da ostajem ovde. Novca sam imao, jer sam se u Nemačkoj bavio ugradnjom muzičkih instalacija u automobile. Majka galami preko telefona i pita me, zar su oni došli tamo da bi ja imao bolji život, a ja sada hoću da živim u Beogradu.”

– I evo me petnaest godina ovde i nikada neću napustiti Beograd. Ali ti se nećeš nikada vratiti, zapamti to!

Ti si gastarbajter kao i moji roditelji. Vi se vraćate ili kada dobijete penziju, a najčešće u mrtvačkim sanducima da vam se ispuni poslednja želja da budete ovde sahranjeni. Pogotovu vi iz Zapadne Evrope koji ste ušuškani u socijalnu sigurnost tih država.

Ili kako bi se to reklo u beogradskom slengu: Nemaš ti m… za to – zaključuje Nemac.

Nije mi bilo baš pravo, ali sam kasnije dosta razmišljao o tome šta mi je Sale Nemac rekao.

Podelili smo se na ove ovde i one tamo. Rovovi su duboko iskopani pa svaki konstruktivan razgovor se pretvori u neprijatne diskusije. Ovi ovamo nisu baš najiskreniji kada odu tamo i šepure se automobilima kupljenim na kredit, olako trošeći teško zarađeni novac, a ovi u Srbiji misle da ovamo raste rajsko voće po drveću.

Ne mislim na ljude koji su bili prisiljeni da napuste svoju zemlju i čije su rodne kuće i snovi nestali u ratu. A opet, rat je prošao i mnogima su kuće obnovljene.

Ne vredi opovrgavati za mene jednu od najglupljih novonastalih izreka, a to je da ti je “Domovina tamo gde ti je dobro”.

Ne, nije. Kada bi se vratio u osnovnu školu i tema pismenog zadatka bila: Šta je Domovina?

Odgovorio bih da je Domovina tamo gde ti deca imaju babu i dedu, tetku i ujnu, gde ti imaš kuma i školskog druga. Gde je tvoja porodična kuća i ulica u kojoj si prvi put nekoga poljubio. Gde tvoje detinjstvo viri iza svakog ćoška.

Gde ti već poprilično ostarela prva ljubav šeta sa nekim bezveznim tipom. Gde si punopravan gost na svadbi. Tamo gde si baš stvarno Neko. Neko, svoj na svome.

Ili kako reče Bob Šurdi koji je došao u Nemačku da postane „neko“ u kultnoj seriji “Vruć vetar” :

– Ja kada hoću da budem neko i nešto ja otputujem dole. Šta ovde vredi i da budeš neko ako te ne vide svi naši.

Ali, već sam se navikao na odgovore svih mojih zemljaka.

Ako kažem da sam ovde više od deset godina radio dva posla, sedam dana sedmično, njihov odgovor je da barem znam zbog čega sam radio.

Ako kažem da ovde nemam nikog rođenog svog oni mi odgovaraju da se i ovde ne viđamo svaki dan, a i brat sa bratom ne priča.

Ako im kažem da mi deca nemaju nikakav osećaj za rodbinu oni mi odgovaraju da tamo imaju svoju budućnost.

Ne vredi, odustao sam. U ćutanju je spas.

Sale Nemac izgleda da je bio u pravu. Prošlo je sedam godina od tog razgovora a ja još sanjam o povratku i sve manje snage imam da prelomim i krenem nazad. Ćerka neće više sa mnom. Za nju to ne bi bio povratak, već odlazak.

Počeo sam da dobijam hronične bolesti, pa je najizvesnija ona opcija povratka u drvenom sanduku do porodične grobnice od svih preostalih opcija povrataka. Ali još idem i sanjam, znam idealizujem moju Domovinu i sve ostavljeno u njoj. Ali šta je čovek bez korena i Domovine? Utamničena ptica selica? Apatrid!

E, jesmo mi emigranti, gastarbajteri baš patetični.

Kako bi mi rekli ovi moji od tamo: „Imaš pare, sve imaš…a cmizdriš!

(Stil / Politika.rs)