tačno u podne dolazila. Čistila nam kuću. Kuhala da imamo za 24 h. Mehmeda sa mnom i amidžom presvlačila i hranila. Avliju nam uređivala. Svaki dan kada ti radiš.Jer ti, sine moj, se nisi udostojio da sve ove godine niti nazoveš.A kamoli da nešto pomogneš..Bojala se tebi reći. Da ne galamiš. A Edina je sine moj svih ovih godina brinula o TVOJIM RODITELJIMA. Preuzela obavezu koja je bila tvoja, dok si ti šenlučio po utakmicama i kladionicama.
A njena izbivanja iz kuće su ti dojavljivali zlobni ljudi. Koji ti ne misle dobro. I šta bi?Zatvorio si sam sebi vrata sreće, koje je ona držala odškrinutim sve ove godine.. Ne sine. Za Edinu te neću podržati. Sve ti halalim sine. I nedolaske. I nejavljanja.
I zanemarivanje. Ali sine, Edinu ti nikad halalit neću! A neće ni Mehmed. Danas kad nam je pričala i Mehmeda brisala i presvlačila, dvije krupne suze kanuše mu iz očiju. Značila nam je.Trebala nam je. A ti tako.. Možeš doći sine kad hoćeš. A i ne moraš. Na volju ti..
Istrčao sam u avliju. Ledena kiša je lila kao iz kabla. Glasno sam plakao. Ni sam ne znam koliko sam bio na kiši. Kući sam došao mokar ” do kože”. Već je pala noć. Djeca su spavala. Bože moj, pomislih, ne znam ni da li su večerali. Legao sam sam u naš bračni krevet i uplovio u noć. Bez sna..
Ujutro dok sam pio jutarnju kahvu i spremao se na posao, začuh zvono na vratima.Poštar.”Potpišite tu, reče”.
Ja potpisah, on otkide odrezak i uz kimanje glave se udalji.
Pošta od advokatske kancelarije.
Kao grom me udari. Edina traži razvod.
Oh Bože. Zar moja glupost nema granica?Zar sam toliko pogriješio?
Onda sam brzo došao sebi. Jesam.
I zaslužio sam..Nisam ni bio svjestan šta sam imao. A šta izgubio. Sada znam.
Ali kasno…