U ekskluzivnom razgovoru za Ženu, Jelena Đoković priča o roditeljstvu, izazovima novog doba, učiteljima i strahovima, i ističe da je zahvalna na privilegiji što je baš ona Stefanova i Tarina majka.

Sa kim najčešće razgovarate o roditeljstvu, od koga ste najviše naučili?

– Ima mnogo osoba od kojih sam učila, uključujući tu i moje i Novakove roditelje i njihova iskustva. Otvorena sam za učenje i to mi puno koristi u toku dana sa decom. Mada su me naša deca najviše naučila o životu. Toliko mudrosti i jednostavnosti se krije u tim njihovim porukama i samom odnosu koji se razvija između nas. Prezahvalna sam na privilegiji da budem njihov roditelj.

Generacije dvadesetog veka stasavale su uz strože režime vaspitanja, dok se današnji roditelji kritikuju da su isuviše blagi. Gde je zlatna sredina?

– I sama tragam za odgovorom. Prošle godine sam o tome pričala sa dr Gaborom Mateom. On je rekao da je jedna krajnost tog spektruma da su nam deca napuštena – kada ih potpuno ostavimo bez granica i roditeljskog autoriteta. A druga krajnost je kada ih previše kontrolišemo i sputavamo. Verujem da savršen roditelj ne postoji, niti je detetu takav roditelj potreban. Savremeno društvo pred roditelje postavlja sve više izazova svakog dana i svima nam je neophodna podrška i razumevanje. Zato smo u okviru Fondacije Novak Đoković razvili program “Podrška, ne perfekcija”, koji se sastoji od 10 besplatnih radionica za male grupe roditelja dece starosti do šest godina. Tu učesnici dele svoja iskustva i razvijaju mrežu međusobne podrške, a ceo proces se odvija u saradnji sa stručnim osobama. Uskoro pokrećemo i onlajn platformu u okviru ovog programa, tako da ova vrsta podrške bude dostupna još većem broju roditelja.

Vremena su se promenila, sa njima i pristup podizanju i vaspitavanju dece. Ipak, sve što je novo ne znači i da je dobro. Koje greške savremeni roditelji najčešće prave?

– Ne bih rekla da su to greške, iskreno verujem da se svaki roditelj trudi najviše što može da svom detetu pruži najbolje od sebe. Nisam u ulozi ni stručnjaka, a ni nekoga ko procenjuje roditelje. Najdraže mi je da sa vama podelim ono što sam iz razgovora sa stručnjacima izvukla kao njihove zaključke, pa možda nekom bude korisno da pročita. Primetili su da su tendencije u savremenom roditeljstvu za koje kažu da donose više štete nego koristi, to da roditelji traže brza rešenja i tehnike za disciplinovanje dece u smislu nagrade i kazne, umesto da posvete vreme i pažnju detetu. A svi smo svesni da su vreme i pažnja nešto najdragocenije što dete može da dobije od svojih roditelja, iako je to najteže danas izdvojiti u moru obaveza i tehnoloških distrakcija. Takođe kažu da previše fokusa stavljamo na neprihvatljivo ponašanje deteta i kako da to brzo popravimo i roditelji često znaju da zaborave da deca najviše uče po modelu.

Iz dosadašnjeg znanja i iskustva, šta smatrate da je ključno u ranom razvoju dece?

– Jako se trudim da ne namećem svoje lično iskustvo i mišljenje jer nije nužno relevantno za svakog roditelja. Svi smo toliko različiti, a ovaj dragocen prostor koji dobijem u medijima biram da posvetim isključivo radu Fondacije. Ono što volim da podelim su ključna učenja najvećih istraživanja i stručnjaka za rani razvoj sa kojima sarađujem kroz programe Fondacije Novak Đoković, pa i sama kao roditelj prikupljam odgovore za sebe. Ono na čemu svi ujedinjeno insistiraju je da je najvažnije za razvoj deteta biti prisutan za svoje dete – ne samo fizički – biti zainteresovan za ono što dete interesuje, razgovarati sa njim, igrati se sa njim i naravno, prihvatati dete onakvo kakvo jeste.

Postavljaju li vam deca pitanja na koja nemate odgovor?

– Na dosta pitanja nemam odgovor i nemam problem sa tim. Tu sam da zajedno tragamo i da zajedno nađemo odgovore. Ne osećam da moram da imam odgovore na sva pitanja. Ako nešto ne znam mi je skroz u redu i ja to i kažem. Na taj način i njima pokazujem da naša vrednost ne zavisi od toga da li imamo odgovore na sva pitanja.

Plaši li vas svet u kome današnja deca odrastaju?

– Imam strahove kao i svaki roditelj. Ali dajem sve od sebe da oni ne upravljaju mojim ponašanjem prema deci. Okolnosti su se menjale, ali svet i proces odrastanja i sazrevanja su oduvek sa sobom nosili neizvesnosti. Želim da verujem da ako smo deci dali dobru osnovu, a to su sigurnost porodičnog okruženja, bezuslovna ljubav, prihvatanje, da će oni imati stabilnu bazu da se nose sa izazovima koje im budućnost donosi.

Psiholozi često naglašavaju – prezaštićivanje dece roditeljima možda može da umiri savest, ali njima će definitivno naškoditi. Kako vi postižete taj balans?

– Nisam još polagala ispit za postizanje balansa u roditeljstvu, pa nisam sigurna jesam li ga položila ili pala. (smeh) Kažu da taj ispit dolazi kada deca odrastu i kad dođe njihovo vreme za osamostaljivanje. Videćemo kako će to biti, mislim da je danas jako teško pronaći balans u bilo čemu, jer društvo neguje mantru “nikad dovoljno, još još još” i onda se u svemu vidi dosta preterivanja.

Jedna od nas

Preporučite čitaocima Žene poslednju dobru knjigu koju ste pročitali.

– U susret dolasku dr Gordona Njufelda najtoplije bih preporučila knjigu “Budite oslonac svojoj deci”, koja je zaista izvanredna i još zanimljivija zbog toga što ju je napisao u saradnji sa dr Gaborom Mateom, kome je bio i mentor. Verujem da će ova knjiga biti od velike pomoći svim roditeljima koji traže način da očuvaju bliskost sa svojom decom kroz izazove odrastanja.

Žena ove jeseni slavi 20 godina, a rubrika za koju govorite nosi naziv “Jedna od nas”. Po čemu ste sve vi jedna od “običnih” žena?

– Svako od nas poseban je na svoj način. Ipak, postoje stvari koje nas povezuju, posebno kada je roditeljstvo u pitanju. Rekla bih da je to stalno preispitivanje same sebe da li radim sve što mogu da mojoj deci pružim ono što im je potrebno.

Posle dr Gabora Matea, Fondacija Novak Đoković 4. oktobra u Beograd dovodi dr Gordona Njufelda, vodećeg stručnjaka iz oblasti dečje psihologije. Šta će biti tema ovogodišnjeg razgovora o roditeljstvu?

– Želja nam je da sa dr Njufeldom pre svega pružimo podršku roditeljima u pronalaženju načina da očuvaju bliskost sa svojom decom kroz različite faze odrastanja. Često se dešava da kako deca rastu, kreću u školu i stiču svoju autonomiju roditelji polako prestaju da budu njihovi glavni uzori, a vršnjaci preuzimaju primat. Naravno da je važno da deca grade osećaj vlastitog integriteta, ali je isto tako važno da znaju da čak i tada imaju roditelje kao osnovni putokaz koji su tu da zadovolje njihovu potrebu za sigurnošću i da im je roditeljski dom baza kojoj uvek mogu da se vrate. Nikada nije kasno da sa decom počnemo da radimo na takvom odnosu. To je okosnica tema o kojima ćemo pričati sa dr Njufeldom.