Majkl Pravica, profesor fizike na Univerzitetu Nevada u Las Vegasu, inače srpskog porekla i imena Mihajlo, zasnovao je studiju na hiperdimenzionalnosti, ideji da se univerzum sastoji od mnogo više dimenzija u odnosu na samo četiri koje opažamo (visinu, dužinu, širinu i vreme). Ali njegova teorija je veoma kontroverzna, a jedan naučnik kaže da se kamen temeljac kontroverzne teorije “graniči sa naučnom fantastikom”.

“Činjenica da možemo da zamislimo više dimenzijija od postojećih četiri u svom umu i u okviru naše matematike je dar. To je nešto što prevazilazi nauku”, rekao je Pravica za “Popular Mechanics”.

Naučnici pokušavaju da objasne ljudsku svest i njeno poreklo stotinama godina. Jedna vodeća teorija sugeriše da je svest povezana sa tim koliko informacija je integrisano između različitih delova mozga. Što je više informacija povezano i integrisano, smatra se da je biće svesnije.

Druga sugeriše da su svesna mentalna stanja vođena signalizacijom odozgo nadole u ​​mozgu. Signalizacija odozgo nadole se odnosi na proces kojim regioni mozga višeg nivoa šalju informacije, očekivanja ili kontekst regionima mozga nižeg nivoa. Ali Pravičina teorija izlazi van domena neuronauke i ulazi u fiziku. On je sugerisao da u trenucima povećane svesti, kao kada ulazimo u stanje sna ili koristimo mozak za duboko kreativne ili intelektualne zadatke, svest može da prevaziđe našu fizičku dimenziju i uđe na viši nivo. U ovim trenucima naša svest se sinhronizuje sa skrivenim dimenzijama.

“Da biste bolje razumeli kontroverznu teoriju, razmotrite sledeći scenario. Zamislite da ste dvodimenzionalno biće koje živi u dvodimenzionalnom svetu, kao lik iz stripa. Sada zamislite da sfera prolazi kroz vašu ravan gledanja. Sfera bi izgledala kao tačka koja raste u sve veći i veći krug kako se približava, a zatim se postepeno smanjuje dok ne bude van vidokruga. Ne biste mogli da znate da je to zapravo trodimenzionalni oblik”, objašnjava Pravica za “Dejli Mejl” i dodaje:

“Iako postojimo u četvorodimenzionalnom svetu, možemo da percipiramo samo materiju i energiju, baš kao što bića u 2D svetu ne mogu da percipiraju 3D objekat. Dakle, ograničenja našeg sveta nas sprečavaju da otkrijemo više dimenzije koje bi, u teoriji, mogle da postoje svuda oko nas”.

Teorija hiperdimenzionalnosti povezana sa teorijom struna

Ovo je osnova hiperdimenzionalnosti – ideje da je univerzum sačinjen od mnogih dimenzija, od kojih su neke skrivene jer su van domašaja našeg fizičkog sveta.

Hiperdimenzionalnost je povezana sa teorijom struna, koja kaže da se stvarnost sastoji od beskonačno malih vibrirajućih struna koje su manje od atoma, elektrona ili kvarkova.

Hiperdimenzionalnost i teorija struna su široko prihvaćene od strane fizičara, ali je Pravičina ideja o njihovom odnosu sa svešću kontroverzna – posebno zato što briše granice između nauke i duhovnosti.

Kao pravoslavni hrišćanin sa doktoratom sa Harvarda, Pravica je otkrio da je hiperdimenzionalnost način da spoiji svoju naučnu pozadinu sa verskim uverenjima.

“Isus je bio hiperdimenzionalno biće”

Na primer, on veruje da je Isus hiperdimenzionalno biće.

“Prema Bibliji, Isus je uzašao na nebo 40 dana nakon Uskrsnuća. Kako se uzdići na nebo ako si četvorodimenzionalno stvorenje?”, pita se Pravica.

“Ali to što je hiperdimenzionalan moglo bi, teoretski, dozvoliti Isusu da se kreće između našeg sveta i neba – što može biti svet viših ili beskonačnih dimenzija”, rekao je on.

Stiven Holer: “Teorija se graniči sa naučnom fantastikom”

Teorija Pravice je zasnovana na perspektivi “Božja praznina”, gde se praznine u naučnim saznanjima objašnjavaju božanskom intervencijom, rekao je Stiven Holer, vanredni profesor fizike na Univerzitetu Fordham.

On veruje da je ovakav način razmišljanja nedovoljan i da ometa naučna istraživanja potrebna da bi se istinski razumeli i objasnili neizrecivi fenomeni poput ljudske svesti.

Ističe i da naša sposobnost da matematički manipulišemo višim dimenzijama nije dokaz da one zaista postoje, niti da naša svest može da komunicira sa njima. Štaviše, istraživanje ovih viših dimenzija je nemoguće zbog ograničenja naših trenutnih tehnoloških mogućnosti. Čak ni najmoćniji akcelerator čestica na svetu – Veliki hadronski sudarač (LHC) u CERN-u – ne može pružiti pravi dokaz da ove dimenzije postoje.

LHC razbija čestice pri neverovatno velikim brzinama – do brzine svetlosti. Ovo omogućava fizičarima da proučavaju njihovu osnovnu građu i energiju i pristupe beskonačno malim dimenzijama – čak manjim od jednog protona. Ali čak ni LHC nije u stanju da otkrije visokodimenzionalne strune koje predviđa kvantna fizika. Bez tih konkretnih dokaza, Holer kaže da se hiperdimenzionalnost “graniči sa naučnom fantastikom”.

Ipak, Pravica je optimista da bi takva tehnologija mogla postojati tokom života njegove dece. Do tada, on će nastaviti da podržava hiperdimenzionalnost i svoju teoriju o tome kako se ona odnosi na našu svest.

“U suprotnom, ne vidim nikakvu svrhu. Zašto učiti? Zašto živeti?”, rekao je on na kraju.