Dominik ima Daunov sindrom i napisao je domaći zadatak “Život kao tkivo moje priče”. Opisao je izazove sa kojima se svakodnevno suočava, a njegov zadatak objavilo je Udruženje za Daunov sindrom Zagreb, gdje Dominik redovno prisustvuje.
– Ovo je nešto divno i trebalo bi da ga čitaju i djeca u drugim školama – samo je jedan od komentara ispod objave.
– Rođen sam sa jednim viškom hromozoma. To znači da imam Daunov sindrom i da sam malo drugačiji od drugih. Mnogo stvari mi je teže od drugih. Moram više da radim i za neke stvari mi je potrebna pomoć – Dominik je napisao u svom zadatku pod naslovom “Život kao tkivo moje priče”.
– Imam asistentkinju koja mi pomaže u školi i kući. Sa njom učim i pišem domaće zadatke. Ona mi olakšava teške stvari. Mama kaže da imam dobro pamćenje i da mogu mnogo toga da zapamtim. Ne znam da računam napamet pa mi je matematika teška. Teško mi je da se penjem uz stepenice pa skoro nikad ne izlazim kad je veliki odmor. Ponekad profesori pričaju puno i brzo pa ne razumijem šta su me pitali, iako znam odgovor.
Nevia uvijek kaže da tražim od njih da ponove, ali ponekad me je sramota pa to ne uradim. Ne mogu da napravim zvijezdu na fizičkom, teško mi je da igram fudbal i košarku kada igramo pravu utakmicu. Sve se dešava veoma brzo i ne mogu brzo da pređem od jednog koša ili gola na drugi. Drugovi iz razreda usporavaju igru zbog mene da bih postigao koš ili gol – nastavio je da prepričava svoju svakodnevicu.
– Često idem u udruženje ljudi sa Daunovim sindromom. Tamo sam sreo neke druge “daunovce”. Jedan od njih je “X”. On ne umije da priča. NJemu je mnogo teže nego meni. Kad hoću da jedem, kažem mami, a “X” to ne može da kaže. Ne ide u školu zbog toga i to je loše jer škola pomaže ljudima da budu pametni i tamo upoznaješ svoje drugare – piše Dominik.
– Iako mi je ponekad teško, ipak volim svoj Daunov sindrom. Takav sam se rodio i takav sam cijeli život. Sretan sam što imam dobre ljude oko sebe, prijatelje, porodicu i pomoćnika – zaključio je Dominik u svom školskom zadatku.