Godine 1912., Dunbari su se suočavali sparinom na kraju leta. Iz tog razloga su odlučili da odu na izlet i spas od vrućine potraže van grada, negde na vodi i u debeloj hladovini.

Lesli i Persi Dunbar su imali dvoje dece, Bobija koji je rođen 1908. godine i dve godine mlađeg sina, Alonza. Po svemu sudeći, četvorka je živela u skladu i sreći.

Jednog jutra su svi zajedno stigli na vikendicu. Persi Dunbar, Bobijev otac, ubrzo se morao vratiti nazad zbog posla. Bavio se nekretninama i osiguranjem. Bobi je bio tužan zbog očevog odlaska. Lesli, Bobijeva majka, je spremala ručak, a tu su bili i ostali gosti.

Bobi je pitao majku za dopuštenje da ide sa Paulom Mizijem, očevim prijateljem, te nekolicinom drugih dečaka iz tog društva, da gledaju kako Paul hvata ribe. Paul je inače Bobija naučio i da jaše. Majka je, naravno, dopustila, pa se grupica dece, uključujući i Bobijevog dvogodišnjeg brata Alonza, uputila ka vodi. Predvodio ih je Paul, kao jedina odrasla osoba.

Prema priči Paula Mizija, vraćajući se na ručak, prema vikend kolibi, noseći na ramenima malog Alonza, on je u jednom trenutku Bobiju, kojeg je od milja zvao “Heavi”, tj. “Teški” ili “Veliki”, rekao: “Skloni se s puta, Heavi, da te ne pregazim.”

Navodno je Bobi uzvratio: “Ne možeš me pregaziti, nisi ti veći od mene.” Ovu rečenicu su mnoge američke novine u to vreme prenele kao poslednje reči Bobija Dunbara.

Naime, kada se Paul pred vikendicom pojavio s decom, Lesli je ubrzo shvatila da Bobi nije među njima: Bobi Dunbar je nestao.

Kako to Paul Mizi nije ranije shvatio, ostaje veliko pitanje. Jedno od mnogih.

Tada su trojica prisutnih muškaraca, uključujući i Paula, odmah krenuli u potragu za nestalim dečakom. Na putu su sreli Persija Dunbara, Bobijevog oca, koji se upravo vratio iz grada. Kada su mu objasnili o čemu se radi, Persi je otrčao prema vikendici. Obavestili su i nadležne vlasti, pa su na mesto događaja uskoro stigli i istražitelji.

Swayze Lake je nezgodan teren i nije ga lako pretraživati: močvarno tlo, gusto rastinje, mutna, blatnjava voda, aligatori… Prva je pretpostavka bila da se Bobi Dunbar utopio. Zato su istražitelji velikim metalnim kukama, pričvršćenim za debelu užad, celu noć strugali po dnu jezera.

Po jezeru su bacali i eksploziv, u slučaju da je beživotno Bobijevo telo zapelo negde među korenjem pod vodom. Ujutro su ronioci pretraživali delove jezera koji nisu mogli biti pretraženi kukama. Ništa od toga nije dalo rezultate.

Kako nisu uspeli pronaći Bobijevo telo u vodi, nametnula se druga pretpostavka: dečaka je pojeo aligator ili neka druga divlja životinja. Mnogo je aligatora nastradalo tog dana – istražitelji su ih ubijali, pokušavajući u njihovim utrobama pronaći Bobijeve ostatke. Takođe bezuspešno.

Dan nakon nestanka, 24.08.1912. godine, skupilo se oko 500 ljudi na Swayze Lake-u, svi u potrazi za Bobijem. Potraga na tom području će trajati još danima iza toga. Vrlo brzo se počela razvijati teorija kako se Bobi Dunbar nije utopio niti ga je pojela divlja životinja, nego da je – otet!

Ova pretpostavka je postajala sve ozbiljnija. Kao prvo, područje jeste nepregledno, ali uprkos svim naporima, nije pronađen nikakav dokaz: ni komad odeće, ni delovi tela, niti bilo kakvi tragovi borbe. Takođe, otmičar ili otmičari bi bez problema mogli Bobija prevesti čamcem, što bi objasnilo nedostatak tragova.

Kao treće, nešto kasnije su pronađeni otisci bosih dečjih stopala u blatu, koji su usmereni iz smera močvare prema obližnjem mostu, preko kojeg prolazi železnička pruga. To je bacilo jedno sasvim novo svetlo na slučaj, pa se potraga ubrzo proširila na Nju Orleans, a onda i šire…

Ovo je bio Bobijev opis:“Starost četiri godine i četiri meseca; puna veličina za godine; popunjen, ali ne debeo; velike, okrugle, plave oči; plava kosa i vrlo svetla put, rumeni obrazi. Levo stopalo opečeno kada je bio beba, ožiljak od opekotine se vidi na levom nožnom palcu, koji je nešto manji od palca na desnom stopalu. Na sebi je imao plavi dečiji kombinezon i slamnati šešir; bez obuće.”

Tako je glasio tekst objave za nestalim dečakom, Bobijem Dunbarom. Iznad teksta je bila i Bobijeva slika. Te je letke delila privatna detektivska agencija Vilijam J. Burnsa, od Teksasa do Floride. Agenciju je agažovao Persi Dunbar, Bobijev otac. Persi je i sam otputovao u Nju Orleans, gde je podelio preko 700 fotografija s Bobijevim likom. Razgovarao je i s mnogim novinarima tamo.

Sve je krenulo od pretpostavke da je Bobi Dunbar otet. Prisetimo se, nisu pronađeni nikakvi dokazi da se utopio ili da ga je napala divlja životinja (npr. aligator), ali su u močvarnom blatu pronađeni otisci dečijih stopala, koji su upućivali na kretanje prema železničkoj pruzi. Prugom su neretko pešačili begunci od zakona te ostala sumnjiva lica.

Njegov otac je ponudio nagradu od 5000 dolara za informacije koje bi dovele do pronalaska Bobija. Takođe uvereni da je dečak još uvek živ, građani Opelousasa su skupili dodatnih $1000: “Biće uplaćeno bilo kojoj osobi ili osobama koje roditeljima malog Roberta Klarensa Dunbara dovedu živog. Nikakva pitanja neće biti postavljana.”

Treba imati u vidu kako je tadašnjih 1000 dolara, 1912. godine, otprilike bilo današnjih $25 000. Dakle, ukupna nagrada iznosila je oko 150 000 dolara! To je i danas velika, ogromna svota, a u to vreme je predstavljala pravo bogatstvo.

Što se medija i javnosti tiče, ovaj slučaj je imao sve elemente da završi na naslovnicama novina te da se za njega čuje širom Sjedinjenih Američkih Država: mladom i bogatom bračnom paru s Juga, koji ima dva sina, jednog od četiri i drugog od dve godine, nestao je ovaj stariji. Nestali Bobi je plavook, plavokos i izrazito svetle puti. Raspisana je izuzetno velika novčana nagrada.

Na dan nestanka su bili prisutni i ostali bogati belci, njihovi prijatelji i rodbina, pa nije moguće da su roditelji mogli imati nešto s tim. Nisu bile osumnjičene ni druge osobe iz tog društva, uključujući i Paula Mizija, koji je poslednji video Bobija. Pronađene su dečje stope u blizini pruge, a prugom lutaju neke druge… rase i klase. Dakle, sigurno se radi o otmici.

Petnaestak dana od Bobijevog nestanka, roditelji su primili pismo iz Poplarville-a, gradića u Misisipiju. U pismu se navodi kako je primećen dečak koji neodoljivo podseća na njihovog Bobija. Dečak je viđen u društvu odraslog muškarca, nekog putujućeg majstora.

Pročitavši pismo, Persi Dunbar, Bobijev otac, zamolio je svog brata Arčija da otputuje u Misisipi i proveri tu informaciju. Lesli i Persi nisu imali snage za još jednu lažnu nadu. Arči se posle javio iz Poplarville-a: “Ovo nije Bobi. Ovaj dečak nije Bobi.” Međutim, mesecima iza toga, ispostavit će se kako pismo iz Poplarville-a ipak nije bilo tako beznačajno.

Lesli Dunbar, Bobijeva majka, bila je skrhana. Zdravlje joj je bilo ozbiljno narušeno. Mesecima nije bilo nikakvog traga, pa je građanima na kraju vraćen donirani novac za nagradu. To je sigurno bio težak udarac za sve, a posebno za Bobijeve roditelje. Naime, Lesli i Persi su poslednih osam meseci konstantno bili u stanju šoka, ne znajući da li da Bobija oplakuju ili da se još uvek nadaju…

Osam meseci nakon Bobijevog nestanka, Persi Dunbar je primio telegram iz gradića Kolumbija u Misisipiju. U telegramu se navodi kako je u tom gradu primećen dečak koji po opisu odgovara Bobiju Dunbaru. Dečak je u pratnji odraslog muškarca, nekog putujućeg radnika, po imenu Vilijam Kantvel Valters.

Nije teško pretpostaviti da se radi o istom muškarcu s kojim je dečak viđen i neposredno nakon nestanka, također u državi Misisipi, samo u mestu Poplarville, udaljenom od Kolumbije oko 65 kilometara.

Prisetimo se, pismo s tom informacijom su Dunbari primili 15-ak dana od Bobijevog nestanka, a valjanost dojave je u Poplarville išao da proveri Arči, Persijev brat. Arči je na kraju javio kako taj dečak nije Bobi. Nema šanse da stric ne bi prepoznao Bobija ili da bi imao razloga da laže. Međutim, ovaj put će u Misisipi putovati Lesli i Persi.

Nakon što je primio telegram, Persi je nazvao šerifa u Opelousasu, svog prijatelja. Zamolio ga je da sredi s policijom u Kolumbiji da zadrže muškarca i dečaka dok on i Lesli ne stignu tamo. Tako je i bilo. Kada su stigli, na železničkoj stanici ih je dočekalo nekoliko predstavnika lokalne vlasti, ali i grupa znatiželjnih građana. Grupa ljudi je već bila spremna linčovati Valtersa. Sve ih je zanimalo šta će biti dalje, hoće li roditelji potvrditi kako se zaista radi o njihovom dečaku.

Već smo nekoliko puta isticali kako je slučaj nestanka Bobija Dunbara bio senzacija u to vreme. Naveli smo i moguće razloge: osim što je nestanak malog Bobija misteriozan, bila je reč o mladim, bogatim belcima, a sve upućuje kako je dečaka otela neka “nereprezentativna” osoba ili grupa, odnosno, neki problematični, siromašni, po mogućnosti i rasno različiti ljudi. Vilijam C. Valters je, doduše, takođe bio belac, ali su svi ostali kriterijumi bili zadovoljeni: radilo se o lutalici, sumnjivom tipu sa sumnjivom pričom.

Možda su zbog toga mnogi mediji bili toliko željni srećnog završetka ove priče, pa su susret Lesli Dunbar i dečaka opisali kao izuzetno dirljiv, gde je majka odmah potrčala prema sinu i uplakana ga uzela u naručje. Navodili su i da je prema njemu potrčao mlađi brat, Alonzo, koji ga je takođe odmah prepoznao.

Međutim, bilo je i medija koji su preneli kako je Lesli bila vrlo nesigurna, neodlučna, da je govorila kako su kod tog dečaka “nekako manje oči”, a kada ga je pokušala zagrliti, on se opirao i vrištao kako se ne zove Bobi, već Brus!

Pojedine novine su prenijele kako susret Lesli i dečaka nije prošao dobro: ona nije bila sigurna da li je to zaista njen sin, a dečak je insistirao kako mu je ime Brus.

Idućeg dana, Lesli je opet htela da vidi dečaka, pa su neko vreme proveli zajedno. Usput ga je i okupala, tražeći po njegovom telu mladeže i ostale specifičnosti. Nakon toga je Lesli uzviknula kako je to sigurno njen Bobi te se onesvestila.

Iako je dečak i dalje bio veoma zbunjen, nije imao nikakva sećanja vezana za Dunbare i za svoj život pre navodne otmice, ali je ipak promenio stav i ponašanje, pa je Lesli počeo zvati mamom.

Ubrzo su se Dunbari, zajedno sa dečakom, vratili kući u Opelusas. Datum: 25.04.1913. godine. Kao što je već rečeno, tamo ih je dočekalo veliko slavlje. Celi grad je bio na nogama, okupilo se više stotina ljudi, orkestar, znatiželjnici i novinari iz drugih krajeva. Na dečaka je ta svečana atmosfera morala ostaviti poseban utisak. Parada je bila posvećena upravo njemu, svi su ga hteli zagrliti i s njim popričati.

Već je istaknuto kako su novine uglavnom podržavale, čak i potencirale priču o Bobiju Dunbaru sa srećnim završetkom, ali je bilo i onih koje su ostavljale mesta sumnji. Na primer, The Los Angeles Times je u to vreme (28.04.1913.) naveo kako se Dunbari nadaju da će povratak dečaka u poznato okruženje njihovog doma podstaći njegovo sećanje, pa će onda i oni, roditelji, biti sigurniji da se zaista radi o Bobiju…

Vilijam C. Valters je bio putujući majstor i klavirštimer, inače iz Severne Karoline. Lutao je od mesta do mesta i uglavnom popravljao klavire i orgulje. Kada su mu istražitelji pristupili prvi put i pitali ga čiji je dečak s kojim putuje, Valters je prvo odgovorio da je dečak njegov. Zatim je tvrdio da je to dete njegovog brata, da bi na kraju rekao da otac dečaka zaista jeste njegov brat, ali kojeg je dobio iz avanture s jednom devojkom, koja je u to vreme radila za njihove roditelje.

Upitan zašto to odmah nije priznao, Valters se pravdao kako nije želeo dovoditi u nezgodnu situaciju ni brata ni tu ženu, majku dečaka, pošto se radi o vanbračnom detetu. Upravo zbog toga je dečaka i “uzeo pod svoje”, kako bi svog brata i majku dečaka na taj način zaštitio te ih poštedeo sramote.

Nešto kasnije je tvrdio kako ga je upravo ona, Džulija Anderson, zamolila da uzme njenog sina, Brusa Andersona. Ipak je Valters bio njegov stric, a ona je bila siromašna i nije bila u situaciji da se brine za dete.

Novinari su ubrzo pronašli i spornu Džuliju Anderson u Severnoj Karolini. Ta samohrana majka je potvrdila Valtersove navode, iako se njihove verzije nisu u potpunosti poklapale. Navela je da je Valters napustio Severnu Karolinu, s njenim sinom Brusom, nekad u drugom mesecu 1912. godine.

Prema Džuliji, Valters joj je rekao da ide na nekoliko dana da poseti svoju sestru te da bi voleo da povede malog Brusa sa sobom. Prema njenoj verziji, Džulija je nevoljko pristala. Za novine je izjavila kako od tog trenutka nije videla sina.

Valters iz pritvora poslao Dunbarima pismo: “Sada znam da ste već doneli odluku… Vi ste pogrešili. Postoji velika mogućnost da ću izgubiti život zbog toga. Ako bude tako, sam Bog će vas smatrati odgovornima.” To je deo pisma koje je Valters iz pritvora poslao Dunbarima. U pismu ih je preklinjao da plate put Džuliji Anderson, kako bi došla u Opelousas i identifikovala Brusa Andersona, svog sina, za kojeg Dunbari smatraju da je njihov Bobi.

Valters je čekao izručenje iz Misisipija za Luzijanu, gde se otmica smatrala kapitalnim kaznenim delom. U tim je slučajevima retko izostajala smrt – vešanjem. Valters se borio za vlastiti život. U najboljem slučaju, pretio mu je doživotni zatvor.

Možda je samo bio toliko očajan, ali kao da se iz navedenog pisma može iščitati njegovo uverenje da Dunbari znaju kako dečak nije njihov Bobi i da ne žele ništa učiniti po tom pitanju. Oni su nazad dobili dečaka, iako nije njihov, a on, Valters, cenu toga može platiti glavom.

Siromašnoj Džuliji Anderson put od Severne Karoline do Lusijane nisu platili Dunbari, nego jedna novinska kuća iz Nju Orlansa. Džulija je u Opelousas stigla 01.05.1913. godine. Već je ranije po novinama izjavljivala kako jednostavno “zna u duši”, da je pronađeni Bobi Dunbar zapravo njen sin Brus Anderson.

Pred Džuliju su izveli grupu dečaka, sličnog izgleda i godina. Međutim, Džulija je oklevala. Nije bila sigurna. To je mogao biti Brus, ali možda i nije on. Dečak je prema njoj slično reagovao kao i prvi put prema Lesli Dunbar: osećao se ugroženo. Mediji kao da su jedva dočekali ovakav razvoj situacije. Džulija je javno osramoćena.

Nije teško pretpostaviti kakvo je to olakšanje predstavljalo Dunbarima, ali i čitavom Opelousasu. U protivnom, sve bi bilo uzalud: sva ta nada, parada, hvatanje i kažnjavanje Valtersa… To bi, na neki način, ugrozilo čitavu zajednicu.

Na primer, da je Džulija odmah prepoznala sina, još bolje, da je on nju prepoznao, to bi bacilo senku i na mnoge medije koji su, prilično neprofesionalno, ulepšavali taj ponovni susret roditelja i dečaka.

Vrlo brzo se u novinskim člancima moglo čitati kako je Džulija Anderson primitivna, nepismena i glupa, da je imala troje vanbračne dece sa dva različita mušlarca, insinuiralo se da je prostitutka, kao i da je loša majka, koja je u roku od godine dana uspela izgubiti svu decu: prvu kćerku je morala dati na usvajanje, tek rođena beba joj je umrla iznenadno, a očigledno nema pojma gde je Brus niti kako izgleda…

Koliko su mediji u tom slučaju bili nemilosrdni prema Džuliji, a naklonjeni Dunbarima, odnosno toj nekoj srećnijoj i jednostavnijoj verziji priče, pokazuje i deo članka iz tadašnjih novina: “Sina nije videla od drugog meseca 1912. godine i već je zaboravila kako on izgleda. Životinje ne zaboravljaju, ali ova krupna, gruba seljanka, koja je majka nekoliko dece, ona je uspela zaboraviti.”

Kako god, Džulija Anderson je uskoro napustila Opelousas: nije imala sredstava da angažuje advokata, nije imala ama baš nikakvog saveznika, cela je zajednica bila neprijateljski raspoložena prema njoj.

Sud je na kraju potvrdio kako je pronađeni dečak definitivno sin Persija i Lesli, Bobi Dunbar. Velika većina javnosti u to nikada nije ni sumnjala. Posebno nikada nisu sumnjali stanovnici Opelousasa.

Sve bi ovo palo u zaborav da nije bilo Margaret Dunbar Cutright, unuke Bobija Dunbara. Godine 1999., počela je ozbiljnije istraživati svoju prošlost i pretke. Naravno, ubrzo je postala opsednuta pričom o Bobijevoj otmici, koja joj je još od detinjstva bila zanimljiva. Njen otac, Bobi Dunbar mlađi, poklonio joj je beležnicu sa preko 400 članaka iz novina o slučaju nestanka Bobija Dunbara.

U toj beležnici, među mnogim drugim člancima izrezanim iz novina, nalazila se i ilustracija iz 1913. godine. Naslov iznad ilustracije je glasio “Pedeset godina od sada”, a ispod je nacrtan bradati starac, koji sedi i drži novine s naslovnicom o slučaju Bobija Dunbara. Pored starca je unuk, koji ga pita: “Deda, hoćemo li ikada biti sigurni koje je naše pravo prezime?”

Navodno je Margaret Dunbar Cutright bila posebno dirnuta ovom ilustracijom, što je motivisalo da slučaj istraži dublje. Za razliku od nje, većina potomaka Bobija Dunbara je odlučila celu priču i sve nedoumice oko nje “gurnuti pod tepih”.

Margaret je uskoro proširila potragu i počela istraživati lokalne biblioteke te gradske i sudske arhive po čitavom Jugu. Što je više istraživala, nailazila je na sve više protivrečnosti i nedoslednosti, posebno kada su u pitanju medijski izveštaji.

Na primer, za razliku od onih koji su susret Lesli i Bobija opisivali kao idiličan, drugi mediji su citirali Lesli, gde kaže: “Ne znam, ne mogu biti potpuno sigurna.” Također, Margaret je naišla i na izveštaje koji tvrde kako su i Lesli i Persi originalno rekli da pronađeni dečak ne izgleda kao njihov Bobi, kao i da nije prepoznao ni roditelje ni mlađeg brata, Alonza Dunbara. Čak ni kao odrastao čovek, Bobi Dunbar nije imao nikakva sećanja na život pre “otmice”.

Margaret Dunbar Cutright nije jedina koja je u to vreme istraživala, priključila joj se i Linda Tarver, unuka Džulije Anderson. Za vreme njihove istrage, došlo je do tenzija između njih dve, što nije nimalo čudno: Margaret je dokazivala kako je pronađeni dečak Bobi Dunbar, a za Lindu nije bilo sumnje da se radi o Brusu Andersonu.

Kako god, u jednom momentu su došle do arhivirane korespondencije između Valtersa i njegovog advokata iz 1913. godine, gde su, među ostalim dokumentima i pismima, pronašle anonimno pismo, poslano Valtersovom advokatu, a autor pisma se potpisala kao Hrišćanka.

“Dragi gospodine, iz humanih pobuda i osećaja pravde prema Džuliji Anderson i svim majkama, primorana sam Vam pisati. Duboko sam uverena kako je kod Dunbara Brus Anderson, a ne njihov dečak. Naime, ako je to njihov sin, zašto se toliko boje da ga bilo ko vidi i popriča s njim nasamo? Znam da se ja toga ne bih bojala i zar to nije veoma čudno.

Dunbari su prisvojili dečaka, ali ako je to zaista njihov sin, koji je izbivao osam meseci, zar mislite da se on mogao toliko promeniti, pa da ga oni ne bi mogli prepoznati samo po mladežima i ožiljcima? Ovo je farsa. Ako Dunbari ne mogu prepoznati vlastito dete po njegovim fizičkim karakteristikama, a nije ga bilo samo osam meseci, zašto, je li možda zato što to dete i ne poznaju?”

Ovo anonimno pismo je snažno uticalo na Margaret. Godine 2004., napokon je uspela nagovoriti oca da pristane na DNK analizu. Bobi Dunbar jr. nikad nije ni sumnjao da je Dunbar, pa do tada nije ni vidio smisao u uspoređivanju DNK profila.

Na kraju je ipak pristao, pa su uzorke za poređenje poslali on i sin Alonza Dunbara, Bobijevog mlađeg brata. Margaret je uskoro dobila poziv iz laboratorija, mnogo pre nego što je očekivala. Rezultati analize su bili šokantni.

Analizom je potvrđeno kako sin Bobija Dunbara i sin Alonza Dunbara nisu u srodstvu! Gotovo stotinu godina nakon incidenta, barem jedan deo misterije je rešen: pronađeni dečak definitivno nije bio Bobi Dunbar.

Slučaj je ponovo privukao pažnju javnosti, a za Andersone je ovo bila svojevrsna moralna pobeda. Za njih je to također značilo da su potomci Bobija Dunbara i Džulije Anderson – prvi rođaci. S druge strane, Dunbari su bili besni na Margaret: smatrali su da im je radila iza leđa, bespotrebno stvarala tenzije i ugrožavala im identitet!

Ipak, Margaretin otac, Bobi Dunbar jr., izjavio je: “Moja namera je bila da dokažem kako zaista jesmo Dunbari. Rezultati nisu tako ispali, pa trebam malo prilagoditi svoje razmišljanje. Ali da moram, opet bih pristao na analizu.”

Iako je većina uverena da je pronađeni dečak zapravo bio Brus Anderson, za to nije postojao niti jedan dokaz. DNK analizom nikada nisu uspoređeni uzorci potomaka pronađenog dečaka sa ostalim Andersonima. Kako god, oni u to slepo veruju – za njih su potomci Bobija Dunbara njihovi prvi rođaci, bez obzira na neslaganja.

Može se reći kako je u ovom slučaju samo jedna stvar sigurna: pronađeni dečak nije bio Bobi Dunbar. Zato je glavno pitanje: šta je bilo s pravim Bobijem? Da li ga je zaista u močvari pojela neka divlja životinja, aligator ili medved? Ako jeste, zašto nije bilo nikakvih tragova?

Da li je krivac Paul Mizi, Persijev prijatelj, koji je poslednja odrasla osoba koja je Bobija videla živog? Zbog čega Paul nikada nije bio osumnjičen? Je li moguće da su roditelji bili umešani u Bobijev nestanak? Zašto su Lesli i Persi uzeli tuđe dete kao svoje?

Jesu li bili toliko očajni, pa su prešli preko silnih nedoslednosti, uključujući i to što pronađeni dečak nije izgledao kao njihov Bobi? Da li je Džulija Anderson prepoznala svog sina Brusa, ali je shvatila kako će mu biti bolje s Dunbarima, pa je odglumila nesigurnost?

Je li iz istog razloga i pronađeni dečak, kada je shvatio kakva ga pažnja i bogatstvo očekuje kod Dunbara, odjednom promenio stav i Lesli počeo zvati mamom?

Pronađeni dečak je odrastao i nastavio je živeti kao Bobi Dunbar. Sa osamnaest godina, zaljubio se u Majorie, devojku iz obližnjeg grada. Venčali su se 1935. godine i dobili četvoro dece. Radio je kao prodavač za firmu Briggs Electrical Supply. Nakon infarkta, Bobi Dunbar je umro 1966. godine, u dobi od 58 godina. Za života je, čini se, bio prilično nezainteresovan za priču oko otmice i za veliku pažnju javnosti koju taj slučaj privlačio.

Džulija Anderson se kasnije preselila u Poplarville u Mississippiju, udala se i rodila sedmoro dece. Posvetila se veri i često je pomagala u lokalnoj crkvi. Inače je radila kao medicinska sestra i babica. Iako je taj njen novi život bio ispunjen i miran, nikada nije zaboravila na svog otetog sina te ga je često spominjala. Ona je također bila uverena da su Dunbari otmičari njenog deteta.

S druge strane, Lesli i Persi su nju smatrali neurotičnom i pogubljenom ženom. Džulija i ostali Andersoni su razvili gotovo fanatičnu mržnju prema Dunbarima, čak i strah. Linda Tarver, unuka Džulije Anderson, kasnije je izjavila: “Svi mi, rođaci, od detinjstva znamo da imamo ujaka kojeg su oteli Dunbari iz Opelousasa u Lusijani. I uvek kažemo da je on otet. Dunbari su ga oteli.”

Lesli i Persi Dunbar, Bobijevi roditelji, razveli su se 1920. godine. Nešto kasnije, Lesli je napisala pismo svojoj unuci, u kojem je spomenula kako se nalazi u “čauri tuge”. Teško je znati na šta je mislila pod tim, da li na bol koju je doživela zbog gubitka deteta i silnog stresa ili na grižnju savesti zbog oduzimanja tuđeg deteta – možda oboje.

Godinama kasnije, 1940-ih, dvoje Džulijine dece je tvrdilo kako je Bobi Dunbar (za njih: njihov polubrat, Brus Anderson) dolazio u par navrata i pričao sa svakim od njih. Bobijev sin je posle također ispričao kako su jednom prolazili kroz Poplarville i da je njegov otac Bobi tada rekao: “Ovo su ljudi od kojih su me pokupili nazad.” Dunbari su tom prilikom posetili Andersone.

Godine 2012., stotinu godina nakon Bobijevog nestanka, unuka Bobija Dunbara, Margaret Dunbar Cutright, zajedno je s Talom McTheniaom napisala knjigu o ovom slučaju (A Case for Solomon: Bobby Dunbar and the Kidnapping That Haunted a Nation). Iako za to ne postoje nikakvi dokazi, ona je uverena kako je “pravog” Bobija Dunbara u močvari pojeo aligator ili neka druga životinja.

Ostale Dunbare nisu zanimala ta nova otkrića o njihovom identitetu. Što se njih tiče, oni su bili i ostali Dunbari, bez obzira na DNK analizu. Kao tinejdžer, Bobi Dunbar jr. je svog oca jednom pitao kako zna da je on stvarno Bobi Dunbar. Otac mu je odgovorio: “Ja znam ko sam, znam i ko si ti, ništa drugo nije važno.”

Bonus video: