Manastir Svet Roman, skrivena bogomolja sa dugom istorijom, pamti mnogo značajnih događaja koji su se proteklog milenijuma odvijali na ovom tlu. Nazvan je po monahu Romanu Sinaitu, koji je kasnije proglašen za svetitelja.

Prema jednom izvoru, Roman je sa ostalim sinajskim monasima došao u Srbiju u vreme kneza Lazara, polovinom 14. veka. Druga priča kaže da je živeo u 11. veku, da je bio učenik Klimenta Ohridskog i da je na prostore tadašnje Srbije došao sa Ohrida da na slovenskom jeziku propoveda hrišćanstvo, zajedno sa Prohorom Pčinjskim, Jovanom Rilskim, Joakimom Osogovskim i Gavrilom Lesnovskim.

Sveti Roman poštuje se kao čudotvorac i iscelitelj. Njegove mošti čuvaju se u manastirskoj crkvi.

U burnim vremenima kojima je obilovala srpska prošlost svetinja je više puta rušena, spaljivana do temelja i ponovo podizana. Pvi put je obnovljena 1377. po nalogu kneza Lazara. Tada je Kruševac bio prestonica zemlje. Današnje zdanje stoji od 1795. godine, a obnovio ga je Đorđe Pile u znak zahvalnosti što se na ovom mestu izlečio.

Živopis je iz iste godine i može se videti u pevnicama i pod kupolama, ali smatra se da ima još fresaka ispod kreča, potamnelog od vremena. Poslednji freskopis urađen je 1831. Manastir je od 1960. godine bio ženski, da bi 2012. ponovo postao muški.

Postoji još jedna zanimljiva priča vezana za ovaj spomenik kulture od velikog značaja. Naime, tokom Srpsko-turskog rata, jedna turska granata pogodila je južni zid crkve, gde su smeštene kosti Svetog Romana, ali – nije eksplodirala. Mesto gde je pala granata, u međuvremenu očišćena od eksploziva, i danas je vidljivo.

Jedna od najstarijih duševnih bolnica

Prema povelji cara Vasilija II, u manastiru je u 11. veku osnovana duševna bolnica, i to jedna od najstarijih. Prema predanjima i narodnim pričama na hiljade ljudi se u njoj izlečilo, i verovatno je zbog toga bolnica radila više od hiljadu godina, što je neverovatan podatak. Sveti Roman je, kažu, zaista bio čudotvorac, a svoje moći verovatno nije izgubio jer i danas mnogi posećuju kompleks u nadi da će pronaći lek.

Manastir Sveti Roman pominje i čuveni austrougarski putopisac i arheolog Feliks Kanic, koji je ostavio važne podatke o zdanju i njegovoj arhitekturi.

U porti se, pored bele crkve, može videti i zvonik iz 1852. godine. Visok je 12 metara, ima tri nivoa, napravljen je od kamena i predstavlja jedinstvenu građevinu u Pomoravlju. Jedno od tri zvona poklon je kneza Miloša Obrenovića.

Srce grofa Vronskog

Posle tragične smrti Ane Karenjine, koja je svoj život okončala bacivši se pod voz, neutešni grof Vronski otišao je u rat, svestan da se neće vratiti. Tu, na bojnom polju, Tolstoj završava priču o jednom od svojih najvećih junaka. Slavni ruski pisac inspiraciju za lik Vronskog pronašao je u stvarnoj osobi, plemiću Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom, pukovniku i dobrovoljcu koji je 1876. godine poginuo u Srpsko-turskom ratu.

Telo pukovnika Rajevskog nekoliko nedelja je počivalo u porti manastira Svetog Romana, odakle je preneto u beogradsku Sabornu crkvu, a kasnije ispraćeno u Rusiju, gde je sahranjen uz vojne počasti. Ali, srce je, po njegovoj želji, ostalo u Srbiji. Mesto prvobitnog groba pretvoreno je u spomenik. Možete ga obići ako krenete u pohode svetinji koja se nalazi kod mesta Đunis, na putu Ražanj – Kruševac, na desnoj obali Južne Morave.

Na nadgrobnoj ploči ispisana su slova na tri jezika – sprskom, ruskom i engleskom. “Ovde večno počiva srce dobrovoljca carske Rusije Nikolaja Rajevskog za slobodu srpskog naroda”.