Jugoslovenska glumica Božidarka Frajt glumila je u brojnim domaćim filmovima i serijama, a malo ko zna da joj je život obeležila velika tragedija.

Božidarka se proslavila ulogom u filmu “Užička Republika”, a imali smo prilike da je gledamo i u seriji “Na putu za Montevideo” i drugim. Božidarka Frajt ima dvoje dece, sina Tomislava i ćerku, poznatu hrvatsku glumicu, Bojanu Gregorić Vejzović.

Rođenje i detinjstvo

Rođena je kao Božidarka Grublješić u Velikoj Žuljevici kod Kozare, a nije imala ni dve godine kada su joj ustaše streljale majku Vidu, a otac joj je takođe nastradao u ratu. Ko je bio vladika Nikolaj Velimirović čije mošti su bile na čelu Spasovdanske litije u Beogradu

Bogdan Grublješić, Božidarkin otac, otišao je u ustanak na Kozari 1941. sa još dva brata i tri sestre. Ranjen je u maju 1942. na bunkerima kod Prijedora, kada je grad prvi put oslobođen. U ofanzivi, u junu 1942, njegova rana još nije bila zarasla kada su ga zarobili Nijemci i potjerali prema Zemunu i Sajmištu. Kako je Bogdan pobjegao iz transporta i dospio u selo Žabare, živih svjedoka nema da nam to ispričaju.

Sa prvoborcem Simom Simićem, čije rodno selo sada nosi njegovo ime, uspostavio je odmah vezu, a kada su naišli Krajišnici, nije mogao da odoli i otišao je s njima na rovove Sremskog fronta. Poginuo je na Bijeljini kao borac Druge krajiške brigade.

U istoj ofanzivi majka Vida svučena je s Kozare u sabirni logor Cerovljane. Dalje, put je vodio kroz Jasenovac u selo Klokočevac kraj Bjelovara. U naručju je nosila malu Božidarku, svoje jedino dete. Selo je bilo partizansko i u njemu je jedne noći mnogo pucalo.

Došle su ustaše i one koje odmah nisu pobili, oterali su ponovo u logor. Vidu su, s porodicom kod koje se bila sklonila, sproveli u Sisak i zatvorili u bivšu tvornicu špirita. Već sutradan po dolasku, majkama su oduzeli decu. Osumnjičene da su sarađivale s partizanima, streljane su noću. Među njima je bila i Vida Grublješić.

Kako je to bilo ispričala je tada Radosava Ljubišić, desetogodišnja devojčica sa Vrištika pod Prosarom. Doslovce njena priča glasi:

„Bilo je to letos kada dođoše Nemci i s njima ustaše. Moja mama strpa u vreću nešto hrane i krenusmo kud i ostali narod. Na Kozari smo ostali svega četiri dana, jer nam rekoše komšije da su otišli Nemci. Kad smo sišli u selo, imali smo šta videti: sve je bilo spaljeno. Još se dimila cigla, kud god pogledaš, svuda tinja žar. Onda su nas poterali u logor. U Cerovljanima vrilo je od naroda. Bilo je dece, žena i cura. Hranu što smo bili poneli pojeli smo još u Kozari. Ovde smo čupkali travu i jeli korenje. Jedne noći, prebacili su nas u selo Uštice. Tu smo ostali na vetru i kiši jednu sedmicu, a zatim doterani u Jasenovac. Odmah su odvojili mušku decu a nas strpali u vagone i dugo smo se vozili. Na jednoj stanici odškrinuli su vrata da se ne ugušimo, ali nismo smeli izlaziti. Onda su nas ustaše odvele u neko selo kod Bjelovara i razdelili po kućama. Posle nekoliko dana, mnogo je pucalo i vodila se borba. Sutradan, ustaše su nas opet pokupile. U šumi, iznad sela, streljali su neke ljude i žene. Mi smo to morali da gledamo. Tada sam videla, i to je bilo strašno, kako su vezali jednog čoveka za krmaču, a za njega ženu i dete. Uplašena svinja je bežala kroz šumu, a ustaše su gađale jedno po jedno. Onda su nas opet strpali u vagone i dovezli u Sisak. Mi smo mnogo plakale, jer su ustaše tukle naše majke kundacima u leđa, a one su čupale svoje kose. Kada su ih odvele i streljale, mi više nismo plakale. Meni je bilo svejedno, hoće li i mene ubiti. Mi, starije devojčice, prigrlile smo one male što nisu mogli ni da puze. Kada su nas opet vozili u Zagreb, deca su umirala, i mi smo se u početku plašile, jer kad su umirala, nisu zatvarala oči. Mi smo onda malu decu, koja nisu umrla, stavljali u krilo i čuvali. Ona su bila mnogo gladna i žedna.”

U vagonima za stoku dovučeno je 850 dece iz Stare Gradiške. To je bio prvi transport. Ustaše su nas žurile da što pre ispraznimo kompoziciju. Izvukli smo četrdesetoro mrtve dece. Dok su se prenosila, umrlo je sedamnaestoro, a tokom kupanja i raskuživanja još trideset sedmoro.

Na trećem peronu zagrebačke železničke stanice vladala je jeza. Ispred “Razkužne” stanice na Senjaku bilo je još gore. Jer tokom avgusta, septembra i oktobra 1942, jedan transport iz Stare Gradiške sustizao je drugi iz Siska. Ukupno 53 transporta sa 12.779 dece. Zagrebački prihvatni centri – Glavni zavod, Dečiji dom na Josipovcu, Dvorana svetog Jeronima, Zimski cvećnjak nadbiskupije i zgrada Udruženja učiteljica u Kukuljevićevoj broj 19 – nisu mogli da prime svu decu.

Profesor Kamilo Bresler i Jana Koh, mlada sestra Crvenog krsta, bili su među istaknutim organizatorima spasavanja dece na zagrebačkoj železničkoj stanici. Jana se seća:

“Još jednom to sve ne bih mogla preživeti. U vagonima za stoku dovučeno je 850 dece iz Stare Gradiške. To je bio prvi transport. Ustaše su nas žurile da što pre ispraznimo kompoziciju. Izvukli smo četrdesetoro mrtve dece. Dok su se prenosila, umrlo je sedamnaestoro, a tokom kupanja i raskuživanja još trideset sedmoro. Radnici iz železničke kolonije, krišom od ustaša, donosili su kante sa vodom i kvasili vapijuće dečje usne.”

Ne, zaista, to se ne može opisati. Sledeći transport od hiljadu dece bio je još stravičniji. Pred otvorenim vagonima čula se samo tiha i veoma tužna melodija, prekidana ponekim dubokim jecajem. Pomodrela od plača, deca su ležala na goloj podlozi ili se uvijala u klupče na prljavoj slami. Ona malo starija čučala su držeći glavu naslonjenu na kolena i gledala beskrajno tužnim pogledom. Bila su preplašena kao ptići. I ovde je umrlo osamdeset i četvoro.

U transportu od 17. avgusta 1942. dopremljeno je na zagrebačku stanicu 1.080 dece. Njihovo spasavanje najdublje se urezalo u moje pamćenje. U tom transportu bilo je daleko više dojenčadi od one malo starije dece koja su padala u nesvest od žeđi. Žene s pelenama i benkicama izvlačile su iz vagona i trpale u korpe kao dudleke onu najmanju decu. Kasno u noći, otkrili smo u poslednjem vagonu još 250 dojenčadi. Teško su primala bočice s mlekom i cuclu. Jedna osmomesečna devojčica mnogo je plakala. Kada sam je uzela u naručje, utišala se. Ah, čim bih je predala drugoj sestri, ili je položila na slamu, ona je opet plakala. Ponovilo se to više puta. Onda sam je uzela i dugo je golicala po vratu. Moje tepanje šapatom — dušo, dušice, do danas nije prestalo. Duška je sada odrasla i lepa devojka. Radi kao profesor dermatologije.

I profesor Bresler tada nije mogao da se odvoji od jednog šestomesečnog dečačića. Sada je i Ivica odrastao i ima dvoje dece.

Na apel organizatora ove humane akcije, više od 200 zagrebačkih porodica uzelo je decu iz vagona smrti.

Majku Vidu su ubile ustaše u sisačkom logoru, a njenu jedinu kćerku, Božidarku Grublješić, usvojila je plemenita porodica Frajt iz Zagreba, oktobra 1942.

– Tim ljudima sam beskrajno zahvalna. Uzeli su me kao dete od četiri godine. Ja se ne sećam ničeg iz tog ranijeg detinjstva. Sećam se prve haljine koju su mi obukli i sećam se da nisam imala kosu – izjavila je Frajtova 1979. godine u emisiji Radio Beograda.

A kada su napunjena prihvatilišta u kojima je i po četvoro dece ležalo u jednom krevetu, mnogi lekari su ilegalno u zagrebačke bolnice uvlačili stotine ovih malih bespomoćnih stvorenja. I kada ni to nije bilo dovoljno, komunisti zagrebačke partijske organizacije odlučili su da formiraju ilegalnu bolnicu. Vjekoslav i Marijan Ribarić, braća, stavili su svoju vilu u Vrapču na raspolaganje i ona je odmah napunjena decom. Tako je u ovoj neobičnoj bolnici otpočela borba za spasavanje pedeset troje kozarske dece. Zahvaljujući doktoru Zlatanu Sremcu, lekarima Klari i Stanislavu Župiću i doktoru Branku Dragišiću, nijedno dete ovde nije umrlo.

Tada su i druge majke uzimale decu i plakale zajedno s njima. Tražile su one podatke, bilo kakve tragove o tim malim zamotuljcima rasutim po peronima zagrebačke stanice, ali ih nije bilo. Deca više nisu imala imena, ni roditelje. Ostali su samo brojevi i poneka ceduljica oko vrata sa oskudnim podacima kao što su “Brazletica — Dragica, 1941”. Ali, devojčica je umrla još u vagonu. Ili “Perla — crnomanjasta, plave oči; 1940. — Bosanska Gradiška”, pisalo je na drugoj kartici. Nju su uzeli Stjepan i Marija Stipetić iz Preradovićeve 12.

Većina dece koja su dolazila iz Siska imala su oko vrata kanapom privezane ceduljice sa oskudnim podacima. Deca su te kartončiće kidala, a mnoge i pojela.

Božidarka je svoj karton sačuvala.

Kada je odvojena od majke, da li je bila s malom i bespomoćnom decom u Sokolskom domu ili u Solani, u Teslićevom kupalištu ili u samostanu Sveti Vinko u Sisku — to se pouzdano ne zna. Ali se zna da je kompozicija iz Siska 16. oktobra 1942. dovukla 566 male dece s brojevima i karticama ispod vrata. Njih tridesetoro raspoređeno je u prihvatilište Crvenog krsta u Kukuljevićevoj broj 19. Božidarka je bila među njima.

Doktorka Desanka Risanović-Štampar zaustavila je smrt koja je harala u ovim prihvatilištima. Zdraviju decu ona je odmah odvajala i upućivala u porodice.

I samo pet dana kasnije, 21. oktobra 1942, došli su u prihvatilište Katarina i Stjepan Frajt, supružnici bez dece i uzeli na izdržavanje i odgoj — kako je to zapisano u dokumentima — žensko dete s brojem 527-a. Imenu je dodato prezime novih roditelja i poklonjeno jedno srećnije detinjstvo.

Tetka je dugo tragala za Božidarkom

Dara Grubješić, Božidarkina tetka, radeći posle rata u bjelovarskoj bolnici kao medicinska sestra, čula je jednu uzbudljivu ratnu priču. Žena je govorila o nesreći koja je zadesila njeno selo i kozarski narod što je tu bio dotjeran. Pomenula je i logor u Sisku i ime jedne lepe i visoke žene koju su strijeljali, pošto su joj oduzeli devojčicu. Bila je to Vida Grublješić, Božidarkina majka.

Tada i počinje dugo i uporno traganje.

A kada je tetka Dara prvi put videla Božidarkin lik na ekranu, sumnje više nije bilo.

Sa ovogodišnjih julskih praznika iz Velike Žuljevice kod Kozarom vratila se Božidarka sa novom ličnom kartom u kojoj su sve rubrike sada popunjene i buketom od 34 karanfila, što su simbolično obeležili godine čekanja i ljubav najdražih.

Sinu Tomislavu majka je ispričala svoju biografiju. On je već odrastao dečak i sve razume. A maloj Bojani, što širom otvorenih očiju gleda mamu kako se igra sa lutkama, njenim junacima, još nije.