Žurila sam sa posla da što prije stignem kući, spremim se i vratim se za Beograd. U međuvremenu pričam sa djecom, jedno ide na engleski, drugo na pripreme za prijemni. Pitam ih kako su, da malo prođemo dan jer ćemo se mimoići. Pitam i za Kokosa, našeg psa. Kažu biće 20 minuta sam, dok ja ne stignem. Smijemo se i konstatujemo da će sigurno preživjeti.Kokos ja inače maza, mali pas, ši-cu od 5 kg. Umiljat je, voli da spava, da se šeta, a najviše voli kad je neko kod kuće. Tad je najspokojniji. Ali, navikao je da bude sam, radimo, idemo u školu, imamo obaveze.Za ove četiri godine nikad nijedan problem nije problem pravio. Nije se ni petardi plašio. Ni vatrometa. Nikad nije uništio nijednu stvar u kući. Čak i ono što se svima jednom desilo, izgrižena štikla, rastrgnuto đubre, čak ni to.Ipak, jednom se uplašio. Prve noći kada je najavljena superćelijska oluja. Sticajem okolnosti nikog nije bilo kod kuće. Grmilo je, sjevalo, pucalo na sve strane, padala je kiša i ja sam, znajući da može da se uplaši, požurila da što prije stignem kući.Zatekla sam ga kako se trese. Bio je jako uplašen. Skočio mi je u krilo i dugo je tako sjedio. Vjerovatno je lajao. Niko mi od komšija ništa nije rekao. Ni tada, ni prije toga, a ni poslije toga.Niko se za ove četiri godine u zgradi na njega nije požalio.Kokos ne laje. A i kad laje, to je napolju, najviše ispred zgrade. I to na ljude i pse koji prolaze. Ne plaši se ni velikih pasa, na njih laje najviše. Legenda kaže da su psi ove rase čuvari u duši. Pa valjda Kokos misli da čuva stan, zgradu, nas. Ko će ga znati.Laje ponekad i kad prepozna da je ispred vrata neko nepoznat. Na poštara naročito. Ali, rekla bih da to i jeste neka prirodna uloga pasa.Ali od te oluje paniči svaki put kad treba da ostane sam. Pričali smo mu, reorganizovali život malo po malo, da što kraće ostaje sam, iznalazili neka nova rješenja, ali problem nije jenjavao.Kad baš mora da ostane sam, siđem dole, stanem, čekam, osluškujem. Laje najduže minut i onda se smiri. A smirim se i ja jer nije prijatno ostavljati bilo koga uplašenog i pod stresom, pa ni psa.I da se vratim na našu zgradu. Imamo 18 stanova i u njima ukupno 4 psa. Sve ih čujemo ponekad. Ali mi ne smeta. Kao što mi još gomila stvari ne smeta, jer, u zgradi smo, pa neka doza tolerancije ipak mora da postoji.A onda se tog dana vraćam s posla, znajući da je 20 minuta ukupno bio sam i zatičem poruku na vratima. Crnim markerom koji ne može da se skine. Piše \